Pri kraju prve godine master studija u Parizu, imala sam priliku da prisustvujem govoru Predsednika[1] Republike Srbije u Ecole des Militaires („Vojnoj školi“) pri poseti državne delegacije Republici Francuskoj. Ambasada Republike Srbije, na čelu sa Ambasadorom, pozvala je naše studente u Parizu, posebno one na studijama političkih, pravnih i ekonomskih nauka, pošto imaju bazu podataka mladih stručnjaka na školovanju u Francuskoj i održavaju sa njima  stalne kontakte. Prisutni su pozvani na otvaranje izložbe u Srpskom kulturnom centru, dragulju širenja srpske kulture i umetnosti koji svojim nepresušnim kreativnim i avangardnim programom privlači mnogobrojne Parižane i Parižanke, iako se nalazi na vrlo nepristupačnoj i neprijatnoj lokaciji prekoputa Centra Pompidu. Na izložbi, Ambasador je prisutne mlade pozvao na sutrašnji prijem u koji je upriličen povodom posete državne delegacije. S obzirom na uspeh naše diplomatije u Francuskoj, a posebno i u okviru delegacije RS pri Unesko-u, na ulaz u skromnu rezidenciju s pogledom na ruglo Pariza čekalo se po pola sata a Ambasador je nadmašio sve diplomatske protokole toplim i srdačnim dočekom gostiju pri ulasku. Iako malobrojni, državni zvaničnici su iskoristili ove trenutke da se bolje upoznaju s našim mladim stručnjacima i sa njihovim radom u inostranstvu, kako bi još jedanput potvrdili da su iskustva međunarodne razmene neophodna za dalji napredak Srbije. Ovaj susret je naše studente i studentkinje ostavio pune nade u bolju budućnost i Srbiju kao zemlju mogućnosti. Svi su s iščekivanjem čekali datum povratka.

Ok, Predsednik jeste održao šarmantan govor, povremeno na odličnom francuskom. I bio je vrlo srdačan i pristupačan na prijemu sutradan. Priznajem. I Ambasador je mene i prijateljicu pozvao na prijem nakon što smo nepozvane upale na izložbu u SKC-u. Sve ostalo je potpuna naučna fantastika. Mali veliki propusti srpske diplomatije i državništva nisu iznenađenje. Očekivati bilo šta drugo ne bi imalo mnogo veze sa realnošću.

Ali pošto ni ja nemam mnogo veze sa realnošću, radovala sam se govoru i prilikama koje su usledile. Nakon već dve godine života u inostranstvu iz profesionalnih i akademskih razloga, nije izostalo jutarnje čitanje vesti na B92, ni želja da govorim o najlepšim stranama Beograda i Srbije kada me zainteresovano pitaju odakle dolazim. Vremenom vas izgrize ta gastarbajterska nostalgija. Ali ne bi Srbija bila Srbija da vam uvek spremno i za vaše dobro, vrlo brzo ne razbije tu iluziju. Bar onda kad na B92 krenu da se danima kao jedine vesti smenjuju Kosovo, most, i natprirodne pojave poput muškaraca u venčanicama na putevima i džinova u Sandžaku kojima se javno, odgovorno i transparentno bavi Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Ovo je priča o nama, ne o meni. Priča koju delim sa Nikolom u Kopenhagenu, sa Natalijom u Hamburgu, sa Ivom u Amsterdamu, sa Martinom u Oslu, sa Milošem u Barseloni, sa Miljanom u Londonu, sa Nemanjom u Singapuru, sa Anom u Ženevi, sa Anjom u Berlinu, sa Natašom u Briselu, sa Markom i Sašom u San Francisku, itd itd. Većina mojih prijatelja, moje generacije, je emigrirala. I neće se vratiti.

Svako od njih ima neku svoju priču, neke svoje razloge. Sličnosti su nam da smo uglavnom rođeni malo pre ili malo posle Titove smrti, dovoljno da se sećamo srećnog detinjstva u Jugoslaviji i da smo bili dovoljno „stari“ kada smo prvi put naučili šta su demonstracije, sankcije, vodeni topovi, tenkovi i bombe. Ponešto znanja smo još uspeli da ukrademo u obdaništu i osnovnim školama, da bismo kroz gimnazije uglavnom bezglavo prošli kroz štrajkove, bombardovanje ili već dovoljno veliki da pobegnemo s časova da bismo otišli na te iste demonstracije. Uglavnom smo upisali fakultete nešto pre ili tačno 2000. godine. Dovoljno odrasli da smo konačno na tim izborima mogli da glasamo, da budemo u Otporu, da bežimo i budemo prebijani od strane policije. I da naivno verujemo da je 5.oktobra posao tek počeo. Da nosimo ogromnu odgovornost da učinimo bolje od naših roditelja koji su tako tragično zabrljali stvari.

Studije, užegle od konzervativizma i još uvek visoke podrške mračnim devedesetima, napete nacionalizmom i svim drugim “izmima“ protiv kojih smo se borili svih tih godina, kao naše sutrašnje ulaznice u bolji svet su delovale tako nebitno u odnosu na posao koji nas je čekao. Jer nije bilo gotovo. Nekadašnji vukovci i odlikaši, postajali smo postepeno večni studenti. Iz uverenja. Jer smo verovali da treba zasukati rukave na drugim mestima. Nevladinim organizacijama, volonterskim akcijama, studentskim pokretima, reformskim projektima međunarodnih organizacija, međunarodnim konferencijama. Jeste, negde su bili dobro plaćeni poslovi u pitanju. Negde su bile potpuno volonterske aktivnosti, s doprinosom iz ličnog džepa. Negde su bile aktivnosti podržane od stranih fondacija. Ali sve te aktivnosti su imale jedno zajedničko – naše blesavu ideju da ta plemenita aktivnost ima prednost nad ličnim obrazovanjem i završavanjem fakulteta. Taman kad smo pomislili da bi možda trebalo da se pozabavimo tim banalnim pitanjima sopstvene budućnosti umesto budućnosti svoje zemlje, Zoran Đinđić je ubijen i Srbija se opasno približila mogućnosti da se opet zavije u crno s novim premijerom Koštunicom. Pa smo još više nešto pisali, vikali, sastančili, tražili novu revoluciju. A već smo nazirali da nikad nikakve revolucije nije ni bilo. Uskoro smo prešli četvrt veka, malo stariji i mudriji shvatili da vičemo u prazno, a neka deca su spremno uskočila u stranačke fotelje i nastavila tamo gde su svojevremeno ljuti protivnici stali. Nesumnjivo, pod boljim međunarodnim okolnostima, bez rata i sa nešto više prefinjenosti.

Negde pred kraj naših dvadesetih, probudili smo se i shvatili da nijedan naš profesionalni uspeh u današnjem svetu neće zameniti diplomu visokog obrazovanja. Neki od nas su shvatili da su sve vreme tumarajući po obodu revolucije, reforme i politike potpuno zaboravili šta ih suštinski zanima u životu i čime bi želeli da se bave, da su samo imali šanse da žive normalno. Neki su ostali u Srbiji uglavnom zabetonirani sopstvenom sabotažom istkanom nezadovoljstvom i frustracijama, daveći se beskrajnim kafama i čaršijskim ogovaranjima. Još češće daveći se u alkoholu. Neki su želeli da ostanu, iz sentimentalnih razloga, nudeći se Srbiji sa svim svojim znanjima, veštinama i sposobnostima ali ostajali su večito odbijani.

Profesionalno ispunjeni, uglavnom drugde više no u rodnoj palanci, krenusmo putem obrazovanja. Stasali za postdiplomske studije, s osrednjim prosecima i podugačkim stažem studiranja, i sa i dalje puno naivnosti prema „novoj“ Srbiji, pomislismo da je nakon svih ovih godina došao trenutak kada će Srbija prepoznati rad, trud i potpuno patetično uloženu ljubav. Spremni da osetimo anonimnost emigracije i velikih gradova, upisali smo uglavnom prestižne univerzitete širom Evrope i sveta. Ostale su dve nade: da će nas Srbija ipak, poput ljubavi koja se pred raskid pokajnički vraća i mami nas ponudom koju ne možemo da odbijemo, vezati kroz finansijsku podršku ili bar ponudu posla po povratku sa studija. Najčešće se ni jedno ni drugo nije dogodilo.

Stipendije su uglavnom dolazile iz inostranstva, od tih država za koje nikad ništa nismo učinili a još manje za njihove poreske obveznike. Ali te države su prepoznavale da sem proseka i dužine studiranja, postoje i drugi talenti koji se neguju. Da „life long learning“ znači da nije neophodno da se na akademsko usavršavanje uputite isključivo pre neke proizvoljno utvrđene starosne granice. Da se procenjuje stvarni kvalitet programa koji ste upisali a ne da li se nalaze na veštački kreiranim listama tzv. najboljih univerziteta koje su kritikovane od strane čitave reformske akademske zajednice Evrope. Sva tri ključna kriterijuma Fonda za mlade talente Republike Srbije.

Stipendije Fonda su uglavnom dobijala neka druga deca. Naši mudriji (da li?) drugovi i drugarice iz generacije koji nisu bežali s časova da bi se borili protiv ratova, koji su ćutke prelazili ili se slagali sa teorijama o svetskoj zaveri protiv Srba, koji su ćutali kada se negirao genocid u Srebrenici na Pravnom fakultetu u Beogradu 2005. godine, koji nisu imali vremena da se bakću s volonterskim aktivnostima koji donose dobro samo društvu a ne njima. Ili deca koja su se jednostavno kasnije rodila i s manje tereta počela život. Da se razumemo, nemam nameru da osporavam njihov izbor niti činjenicu da su i oni zavredili podršku države čiji su građani. Ali imam nameru da ilustrujem državnu politiku prema čitavoj jednoj generaciji, koja se nije učlanila u političke partije ili profitno ili neprofitno uspela da nađe svoje „mesto pod suncem“ podržavajući te iste partije.

Oduvek sam smatrala da svaki kritički tekst mora da ima neki predlog, neku ideju kako da se iz te loše situacije izađe. Blaga satira s uvoda priče, govori da još negde postoji izlaz za preostalih 10% nade da se nešto možda može promeniti. Sem toga, u stvari nemam nikakvu ideju. Ne više.

Blizu tridesetima, i nakon mnogo godina vođenja maksimom „Ne razmišljaj šta tvoja država može da uradi za tebe, nego šta ti možeš da uradiš za svoju državu“, sveli smo račun. Uradili smo malo, pomalo, ponešto, puno. I ispali budale. Jer su na kraju obično neke druge države radile nešto za nas. Srbija je iskulirala. Kao kad uradite posao pa za njega ne budete plaćeni, a dužnik vam kaže e pa ne znam ni da li ću ti ikad platiti jer je meni trenutno teško u životu. A vi nemate para za advokata. (true story). To nije onda društveni ugovor, to je krivično delo. I odnos u kome više ne treba biti. Dugo sam bila retka optimistkinja među prijateljima, toliko da su mi govorili da sam poludela u toj dijaspori. E pa više nisam. Dođavola s optimizmom, igra je završena a jedini izlaz iz ove loše situacije je onaj preko granice.

Kada se pogrešno utvrđeni kriterijumi Fonda opravdavaju činjenicom da Srbija jednostavno nema para za svoje mlade ili manje mlade, dok se za izradu internet sajtova troši po 25 000 evra a mesečna stanarina naših diplomatskih predstavnika u Parizu iznosi koliko i 10 meseci studentskog života u tom istom gradu. Kada vam centralna beogradska opština puna razumevanja kao jedinu podršku ponudi 10 000 dinara koliko je iznosila prva nagrada za najviše popijenog alkohola na Danima šljive u Blacu koje je opština Blace finansirala sa preko 3,5 miliona dinara (a u žiriju sedeli saobraćajni policajci). Kada vam grad ponudi kao finansijsku podršku iznos u ceni povratne avionske karte a hiljade su potrošene na duplu rekonstrukciju tramvajskih šina jer neko nije uzeo u obzir mere novopristiglih tramvaja i nagibe ulica kojima prolaze.

Onda se ta povratna karta pretvori u kartu u jednom pravcu.


[1] Ne želim da koristim imena. Prema nekima od ljudi koje navodim kao državne funkcije u ovom tekstu gajim veliko poštovanje, prema nekima malo manje, prema nekima nikakvo. Ali nije poenta u njihovim ličnostima. Poenta je u državnim funkcijama koje predstavljaju. I da razjasnimo odmah, nije ovo ništa lično. Ovo je prikaz jedne države i njenog odnosa prema budućnosti. Svi smo tu samo prolazni, planeta ostaje. Ili bi bar tako trebalo da bude.

Advertisements