Kako nam je Republika Srbija kupila kartu u jednom pravcu
Pri kraju prve godine master studija u Parizu, imala sam priliku da prisustvujem govoru Predsednika[1] Republike Srbije u Ecole des Militaires („Vojnoj školi“) pri poseti državne delegacije Republici Francuskoj. Ambasada Republike Srbije, na čelu sa Ambasadorom, pozvala je naše studente u Parizu, posebno one na studijama političkih, pravnih i ekonomskih nauka, pošto imaju bazu podataka mladih stručnjaka na školovanju u Francuskoj i održavaju sa njima stalne kontakte. Prisutni su pozvani na otvaranje izložbe u Srpskom kulturnom centru, dragulju širenja srpske kulture i umetnosti koji svojim nepresušnim kreativnim i avangardnim programom privlači mnogobrojne Parižane i Parižanke, iako se nalazi na vrlo nepristupačnoj i neprijatnoj lokaciji prekoputa Centra Pompidu. Na izložbi, Ambasador je prisutne mlade pozvao na sutrašnji prijem u koji je upriličen povodom posete državne delegacije. S obzirom na uspeh naše diplomatije u Francuskoj, a posebno i u okviru delegacije RS pri Unesko-u, na ulaz u skromnu rezidenciju s pogledom na ruglo Pariza čekalo se po pola sata a Ambasador je nadmašio sve diplomatske protokole toplim i srdačnim dočekom gostiju pri ulasku. Iako malobrojni, državni zvaničnici su iskoristili ove trenutke da se bolje upoznaju s našim mladim stručnjacima i sa njihovim radom u inostranstvu, kako bi još jedanput potvrdili da su iskustva međunarodne razmene neophodna za dalji napredak Srbije. Ovaj susret je naše studente i studentkinje ostavio pune nade u bolju budućnost i Srbiju kao zemlju mogućnosti. Svi su s iščekivanjem čekali datum povratka.
Ok, Predsednik jeste održao šarmantan govor, povremeno na odličnom francuskom. I bio je vrlo srdačan i pristupačan na prijemu sutradan. Priznajem. I Ambasador je mene i prijateljicu pozvao na prijem nakon što smo nepozvane upale na izložbu u SKC-u. Sve ostalo je potpuna naučna fantastika. Mali veliki propusti srpske diplomatije i državništva nisu iznenađenje. Očekivati bilo šta drugo ne bi imalo mnogo veze sa realnošću.
Ali pošto ni ja nemam mnogo veze sa realnošću, radovala sam se govoru i prilikama koje su usledile. Nakon već dve godine života u inostranstvu iz profesionalnih i akademskih razloga, nije izostalo jutarnje čitanje vesti na B92, ni želja da govorim o najlepšim stranama Beograda i Srbije kada me zainteresovano pitaju odakle dolazim. Vremenom vas izgrize ta gastarbajterska nostalgija. Ali ne bi Srbija bila Srbija da vam uvek spremno i za vaše dobro, vrlo brzo ne razbije tu iluziju. Bar onda kad na B92 krenu da se danima kao jedine vesti smenjuju Kosovo, most, i natprirodne pojave poput muškaraca u venčanicama na putevima i džinova u Sandžaku kojima se javno, odgovorno i transparentno bavi Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Ovo je priča o nama, ne o meni. Priča koju delim sa Nikolom u Kopenhagenu, sa Natalijom u Hamburgu, sa Ivom u Amsterdamu, sa Martinom u Oslu, sa Milošem u Barseloni, sa Miljanom u Londonu, sa Nemanjom u Singapuru, sa Anom u Ženevi, sa Anjom u Berlinu, sa Natašom u Briselu, sa Markom i Sašom u San Francisku, itd itd. Većina mojih prijatelja, moje generacije, je emigrirala. I neće se vratiti.
Svako od njih ima neku svoju priču, neke svoje razloge. Sličnosti su nam da smo uglavnom rođeni malo pre ili malo posle Titove smrti, dovoljno da se sećamo srećnog detinjstva u Jugoslaviji i da smo bili dovoljno „stari“ kada smo prvi put naučili šta su demonstracije, sankcije, vodeni topovi, tenkovi i bombe. Ponešto znanja smo još uspeli da ukrademo u obdaništu i osnovnim školama, da bismo kroz gimnazije uglavnom bezglavo prošli kroz štrajkove, bombardovanje ili već dovoljno veliki da pobegnemo s časova da bismo otišli na te iste demonstracije. Uglavnom smo upisali fakultete nešto pre ili tačno 2000. godine. Dovoljno odrasli da smo konačno na tim izborima mogli da glasamo, da budemo u Otporu, da bežimo i budemo prebijani od strane policije. I da naivno verujemo da je 5.oktobra posao tek počeo. Da nosimo ogromnu odgovornost da učinimo bolje od naših roditelja koji su tako tragično zabrljali stvari.
Studije, užegle od konzervativizma i još uvek visoke podrške mračnim devedesetima, napete nacionalizmom i svim drugim “izmima“ protiv kojih smo se borili svih tih godina, kao naše sutrašnje ulaznice u bolji svet su delovale tako nebitno u odnosu na posao koji nas je čekao. Jer nije bilo gotovo. Nekadašnji vukovci i odlikaši, postajali smo postepeno večni studenti. Iz uverenja. Jer smo verovali da treba zasukati rukave na drugim mestima. Nevladinim organizacijama, volonterskim akcijama, studentskim pokretima, reformskim projektima međunarodnih organizacija, međunarodnim konferencijama. Jeste, negde su bili dobro plaćeni poslovi u pitanju. Negde su bile potpuno volonterske aktivnosti, s doprinosom iz ličnog džepa. Negde su bile aktivnosti podržane od stranih fondacija. Ali sve te aktivnosti su imale jedno zajedničko – naše blesavu ideju da ta plemenita aktivnost ima prednost nad ličnim obrazovanjem i završavanjem fakulteta. Taman kad smo pomislili da bi možda trebalo da se pozabavimo tim banalnim pitanjima sopstvene budućnosti umesto budućnosti svoje zemlje, Zoran Đinđić je ubijen i Srbija se opasno približila mogućnosti da se opet zavije u crno s novim premijerom Koštunicom. Pa smo još više nešto pisali, vikali, sastančili, tražili novu revoluciju. A već smo nazirali da nikad nikakve revolucije nije ni bilo. Uskoro smo prešli četvrt veka, malo stariji i mudriji shvatili da vičemo u prazno, a neka deca su spremno uskočila u stranačke fotelje i nastavila tamo gde su svojevremeno ljuti protivnici stali. Nesumnjivo, pod boljim međunarodnim okolnostima, bez rata i sa nešto više prefinjenosti.
Negde pred kraj naših dvadesetih, probudili smo se i shvatili da nijedan naš profesionalni uspeh u današnjem svetu neće zameniti diplomu visokog obrazovanja. Neki od nas su shvatili da su sve vreme tumarajući po obodu revolucije, reforme i politike potpuno zaboravili šta ih suštinski zanima u životu i čime bi želeli da se bave, da su samo imali šanse da žive normalno. Neki su ostali u Srbiji uglavnom zabetonirani sopstvenom sabotažom istkanom nezadovoljstvom i frustracijama, daveći se beskrajnim kafama i čaršijskim ogovaranjima. Još češće daveći se u alkoholu. Neki su želeli da ostanu, iz sentimentalnih razloga, nudeći se Srbiji sa svim svojim znanjima, veštinama i sposobnostima ali ostajali su večito odbijani.
Profesionalno ispunjeni, uglavnom drugde više no u rodnoj palanci, krenusmo putem obrazovanja. Stasali za postdiplomske studije, s osrednjim prosecima i podugačkim stažem studiranja, i sa i dalje puno naivnosti prema „novoj“ Srbiji, pomislismo da je nakon svih ovih godina došao trenutak kada će Srbija prepoznati rad, trud i potpuno patetično uloženu ljubav. Spremni da osetimo anonimnost emigracije i velikih gradova, upisali smo uglavnom prestižne univerzitete širom Evrope i sveta. Ostale su dve nade: da će nas Srbija ipak, poput ljubavi koja se pred raskid pokajnički vraća i mami nas ponudom koju ne možemo da odbijemo, vezati kroz finansijsku podršku ili bar ponudu posla po povratku sa studija. Najčešće se ni jedno ni drugo nije dogodilo.
Stipendije su uglavnom dolazile iz inostranstva, od tih država za koje nikad ništa nismo učinili a još manje za njihove poreske obveznike. Ali te države su prepoznavale da sem proseka i dužine studiranja, postoje i drugi talenti koji se neguju. Da „life long learning“ znači da nije neophodno da se na akademsko usavršavanje uputite isključivo pre neke proizvoljno utvrđene starosne granice. Da se procenjuje stvarni kvalitet programa koji ste upisali a ne da li se nalaze na veštački kreiranim listama tzv. najboljih univerziteta koje su kritikovane od strane čitave reformske akademske zajednice Evrope. Sva tri ključna kriterijuma Fonda za mlade talente Republike Srbije.
Stipendije Fonda su uglavnom dobijala neka druga deca. Naši mudriji (da li?) drugovi i drugarice iz generacije koji nisu bežali s časova da bi se borili protiv ratova, koji su ćutke prelazili ili se slagali sa teorijama o svetskoj zaveri protiv Srba, koji su ćutali kada se negirao genocid u Srebrenici na Pravnom fakultetu u Beogradu 2005. godine, koji nisu imali vremena da se bakću s volonterskim aktivnostima koji donose dobro samo društvu a ne njima. Ili deca koja su se jednostavno kasnije rodila i s manje tereta počela život. Da se razumemo, nemam nameru da osporavam njihov izbor niti činjenicu da su i oni zavredili podršku države čiji su građani. Ali imam nameru da ilustrujem državnu politiku prema čitavoj jednoj generaciji, koja se nije učlanila u političke partije ili profitno ili neprofitno uspela da nađe svoje „mesto pod suncem“ podržavajući te iste partije.
Oduvek sam smatrala da svaki kritički tekst mora da ima neki predlog, neku ideju kako da se iz te loše situacije izađe. Blaga satira s uvoda priče, govori da još negde postoji izlaz za preostalih 10% nade da se nešto možda može promeniti. Sem toga, u stvari nemam nikakvu ideju. Ne više.
Blizu tridesetima, i nakon mnogo godina vođenja maksimom „Ne razmišljaj šta tvoja država može da uradi za tebe, nego šta ti možeš da uradiš za svoju državu“, sveli smo račun. Uradili smo malo, pomalo, ponešto, puno. I ispali budale. Jer su na kraju obično neke druge države radile nešto za nas. Srbija je iskulirala. Kao kad uradite posao pa za njega ne budete plaćeni, a dužnik vam kaže e pa ne znam ni da li ću ti ikad platiti jer je meni trenutno teško u životu. A vi nemate para za advokata. (true story). To nije onda društveni ugovor, to je krivično delo. I odnos u kome više ne treba biti. Dugo sam bila retka optimistkinja među prijateljima, toliko da su mi govorili da sam poludela u toj dijaspori. E pa više nisam. Dođavola s optimizmom, igra je završena a jedini izlaz iz ove loše situacije je onaj preko granice.
Kada se pogrešno utvrđeni kriterijumi Fonda opravdavaju činjenicom da Srbija jednostavno nema para za svoje mlade ili manje mlade, dok se za izradu internet sajtova troši po 25 000 evra a mesečna stanarina naših diplomatskih predstavnika u Parizu iznosi koliko i 10 meseci studentskog života u tom istom gradu. Kada vam centralna beogradska opština puna razumevanja kao jedinu podršku ponudi 10 000 dinara koliko je iznosila prva nagrada za najviše popijenog alkohola na Danima šljive u Blacu koje je opština Blace finansirala sa preko 3,5 miliona dinara (a u žiriju sedeli saobraćajni policajci). Kada vam grad ponudi kao finansijsku podršku iznos u ceni povratne avionske karte a hiljade su potrošene na duplu rekonstrukciju tramvajskih šina jer neko nije uzeo u obzir mere novopristiglih tramvaja i nagibe ulica kojima prolaze.
Onda se ta povratna karta pretvori u kartu u jednom pravcu.
[1] Ne želim da koristim imena. Prema nekima od ljudi koje navodim kao državne funkcije u ovom tekstu gajim veliko poštovanje, prema nekima malo manje, prema nekima nikakvo. Ali nije poenta u njihovim ličnostima. Poenta je u državnim funkcijama koje predstavljaju. I da razjasnimo odmah, nije ovo ništa lično. Ovo je prikaz jedne države i njenog odnosa prema budućnosti. Svi smo tu samo prolazni, planeta ostaje. Ili bi bar tako trebalo da bude.
Uf, draga moja, što južnije to tužnije. Nije ni kod nas bogznašto bolje, ali ipak…. Nekako si me baš rastužila.
Hvala.
+ zaboravila Ivana iz Ciriha
Tužna priča svih nas.
pozdrav, Ivane! dodaću sled.put
Drago mi je sto ste imali tu srecu da pobegnete odavde, svi vi. Mi koji ostajemo… boricemo se protiv vetrenjaca, dok ne pokleknemo.
Bravo i samo hrabro.
Ja sam trebao da odem 2000, pa nisam…zaludjivao se da ce biti ipak bolje. Toliko je dobro da ipak idem za 2 meseca psujuci sebe sto nisam pre 11 godina…
Srećno!
Vecina nas se pronalazi u toj prici…
i tako nas hiljade, desetine hiljada mladih, pametnih, obrazovanih itd, nismo imali dovoljno snage, pameti i obrazovanja da popravimo stanje u sopstvenoj drzavi… bilo nas je valjda premalo? ili smo bili nedovoljno pametni? ili nedovoljno obrazovani? nista od toga – mi smo naprosto bili i ostali malodusni. ko jos svodi zivotne bilanse sa “nepunih 30 godina”? pobegli smo, svi smo pobegli i ostavili svoj narod (haha, koga jos briga za narod, sta je MENI dao TAJ narod… uostalom, ko pominje narod taj je sila mraka, nacionalista, nazadnjak…) pobegli smo od borbe, poklekli, nismo imali snage da srbiju otmemo od tih “nazadnih, mracnih, zlih snaga”. nije srbija kriva, jer srbija ne postoji – postoji grupa ljudi koja sebe naziva srbima. u toj grupi ljudi, kao i u svim drugim, sukobljavaju se razne podgrupe. pobedice ona koja je sposobnija. koja je odanija svom cilju, koja ja hrabrija, koja je spremna NA SVE radi svog cilja. ako smo otisli, ne znaci da se ne mozemo vratiti, ali nemamo prava da nikome prebacujemo sopstvenu odluku da odemo. nije nas srbija oterala nego oni koji su bili sposobniji od nas u borbi za sopstvene interese.
Pitanje časti i sposobnosti se ne pripisuje uvek spremnosti na sve. Neko ko je zbog mržnje ili sopstvenih finansijskih interesa spreman na sve, ne zavređuje moje poštovanje niti su uzorni primer.
pozdrav
Pročitao sam tekst u celini i zameram ti gomilu stvari.
Kažeš da si patriota i da voliš svoju zemlju. A to ne može biti samo zemlja bez ljudi, tako da voliš i ljude koji su u njoj. Tu se slažemo, jer i ja volim naše ljude, takve kakvi su. I slažem se sa tobom da bismo se drugačije trebali ponašati. Tu smo ti i ja, približno istih godina. Ali nam se stavovi suštinski razlikuju. Npr, ja slušam vesti na RTS-u, ti na B92. Otud možda i naše razlike u stavovima.
Kažeš da voliš naše ljude, a opet ih pljuješ na sva usta zbog šačice jajara koja se dokopala nešto vlasti i koja ti nije platila školovanje… E pa BU-HU, znaš li koliko je još nas koji školovanje plaćamo iz svog džepa? I i dalje živimo u NAŠOJ zemlji koju iznad svega volimo?
Reality check for you: NI NA ZAPADU NEMA ČESTITIH I POŠTENIH POLITIČARA! Oni samo znaju suptilnije da kradu!!! Jer veruj mi, iz mog iskustva NIKO se politikom ne bavi iz ubeđenja, ostim sitnog članstva kojem između ušiju duva promaja. Što kod nas, što napolju, tu je daleko više interesa i lične koristi nego želje da se stvarno “make a difference”.
I tako, vas na desetine mladih i obrazovanih odoste da perete sudove na zapadu jer su vas slagali da naše diplome tamo važe, ili da tavorite još par godina po školskim klupama… Ali stići će vas razočarenje kad tad jer Desanka nije lagala kad je rekla da sunce tuđeg neba ne greje kao ovo naše… Samo je pitanje da li ćete imati hrabrosti da priznate prvo sebi, kasnije i ostalima da je bila velika greška što ste otišli…
I nemoj neko da pokuša da mi proda priču kako ste izigrani jer smo radili otprilike iste stvari u isto vreme… Znam zašto ste otišli, da biste radili i živeli kao čovek od svog rada. Verujte mi kad vam kažem, vredan, pošten i sposoban čovek u Srbiji danas sasvim pristojno živi. To što ne može da vozi ovogodišnji model Mercedesa, e pa siguran sam da ni Nemac to ne može bez kredita…
Dakle PRODALI STE SE! Nemoj da se lažemo. Niste vi otišli zbog vlasti, vlast niko nikad nigde nije voleo. Tako da progutajte svoj ponos i priznajte sebi grešku. Vratite se ovamo, ako ništa drugo bar da budete bliže ljudima kojima je stalo do vas, ostalo im je još par decenija, nemojte da ih mučite svojim odsustvom. Pre ili kasnije postaćete gasteri koji ne razmišljaju, niti na svom jeziku niti na tuđem, ništa drugo osim kako da uštede još koji €/$. Deca ili unuci vam neće znati srpski, a za Srbiju će znati samo da je neka tamo buđava sitna zemlja iz koje je deda/tata pobegao od trolova i ogra!
Nemojte da okrenete leđa ljudima koji bi vas voleli i poštovali ovde zarad tih tamo koji će vas gledati popreko jer ste emigrant i stranac zbog kojih njihovo dete debil nema posao.
I nemoj da se zaluđuješ da niko nije protiv Srbije… Za taj utisak okrivi B92. Čitaj malo između redova, ili čitaj Wikileaks, iznenadićeš se koliko se neke stvari jasno vide.
I ako te zanima kakva je politička atmosfera pred ove izbore, da ti kažem… Izlaznost će biti ispod 40%. Narod je shvatio da nema za koga da glasa. Iz toga mnogo zanimljivih zaključaka može da se izvuče
Vodi računa kad toliko pretpostavki iznosiš o ljudima koje ne poznaješ.
pozdrav
Tužna i nesrećna devojko…
Tvoje zablude idu dublje nego što sam mislio…
Kada su ti moja slučajna permutacija i Vukove pravopisne greške jedina kontraargumentacija onda zaista nemam šta s tobom da razgovaram. Kao što sam rekao, on i ja smo ispali nacionalisti i verski ekstremisti, nepismeni i neobrazovani… Trolovi i ogri. Drago mi je što takvi poput tebe odlaze, što više vas nesrećnika ode mi ovde u proseku ostanemo bolji. I drago mi je što ima ljudi poput Vuka koji će realno sagledati sliku i kojima tuđe đubre ne smrdi manje i koji se ne stide to da kažu.
Ti na TVOJU žalost nećeš prepoznati svoje greške.
Od mene imaš samo unfollow, i ne brini, ovo je na tvom blogu moj poslednji komentar.
Srdačan pozdrav iz Beograda.
Zdravo Nenade,
Ja nisam klasican imigrant. Ja sam napustio Serbistan zbog takvih kao sto ste VI, a nije vas malo. A Srbija?- Srbija je nestala pa nisam ni mogao da je napustim. Zato nikad nisam ni pomisljao da se vratim. Samo napred i ne okreci se sine, jer – Vi ste tamo. A ima i mnogo gorih. Daleko ste Vi od najgorih. Srba je vec ostalo za pod jednu sljivu, a ostali su mutirali u nesto. Kako bi se Darwin odusevio …S takvima da delim svojih 6-7 decenija zivota maximum? Bolje da umrem odmah nego u agoniji.
Vi uvek sve znate. Vi niste budale, glupaci ili ludaci. Takvi imaju svoje misljenje, kakvo god da je, a to sto Vi pricate sve moze da se nadje u medijima koje vodi nacionalisticka zver. Izgleda da je Dobrica Cosic zaista svima Vama otac. Ja sam mislio to je metaforicki…Vi uopste ne postojite kao individualna bica, ali ja sam covek bez fire-wall-a i ne mogu da vas podnesem. Slab sam. Vi ste za mene nervni otrov. Ne razumem zasto i Vi ne radite isto? Zasto mucite sebe citajuci ovakve tekstove? Ja vrlo pazljivo biram sajtove na koje povremeno odlazim. Striktno Pescanik iz kojeg skliznem u e-novine ili Retrovizor (na B92 samo da proverim da li je analno jos uvek banalno, kako devojka da se spremi za oralni seks, G-tacka i slicno…moze biti korisno…). Ali eto,Vas toliko ima da cak i u ovim ozama mora covek da naleti na nekog. Sada se bas osecam kao Doc Holliday – dosao je tiho i stao u govno…ili “usao u legendu?…davno je to bilo…
Ja bih Vam predlozio Novu Srpsku Politicku Misao, Dveri…Pustite nas nenormalne, zivite svoj zivot…uzivajte…Nama nema leka. Mi nismo bolesni, mi smo takvi…
Pozdravite Aleksu Santica i recite mu da je bio u pravu. Sunce tudjeg neba zaista ne greje kao sto “ovo” grije. Samo problem je sto u Srbiji sunca vise nema niti ce ga biti. Ako nekad i izadje ne moze se disati od smrada. To nije moje sunce. Moje je sunce ugasio RTS.
Iskreno mi je zao sto ne mozete izaci iz Matrix-a u koji su vas uvalili (mada..”Ako je pao padu je bio sklon”..).
Nema potrebe da odgovarate. Necu se vracati ovde. Osim toga, sta god da napisete vec sam davno procitao u novinama.
Pozdrav iz USA (to je ono mesto o kojem ja pojma nemam a Vi znate sve).
ZJ
Kao da sam ja pisala. Istovetan scenario. Sve. + Jelena iz Brisela
Pozdrav Briselu!
Nenade,
Jako zanimljiv komentar, ali ja se nazalost slazem sa autoricom teksta. Nisam iz Srbije vec iz BiH (malo drugacije i jeftinije pakovanje od Srbije)…
Svi mi koji smo odlucili napustiti zemlju smo svjesni da ruze ne cvjetaju, ali barem se prividno cijeni neki nas talenat, pamet i nije bitno tko nam je otac ili majka (svakako smo jeftina radna snaga)…ali za ulozeni trud i napor barem ne moramo se frustrirati tisucu puta do sada prezvakanim vijestima, frazama, antagonizmima….
Pored toga, slika o nasim zemljama nije lijepa ovdje…ponekad me i stid kada cujem da netko govori nas jezik ovdje…ali sva sreca ima dosta normalnih ljudi koji mogu tu sliku da promijene. Ja sam jednostavno odlucio da nakon 30 godina svog zivota, radeci u BiH i za BiH, okrenem novu stranicu u svom zivotu, jer mi je postalo besmisleno da se borim protiv vjetrenjaca. Ne zelim da docekam mirovinu a da nemam nista iza ledja. Mislim da se vecina ljudi koja ode ne uklapa mentalitetom u okolinu Balkana, predpostavljam da je to moj problem. Iskreno se radujem svakom uspjehu sa Balkana koji pomaze da izgradimo sliku o nama, koja ce biti malo drugacija od “plemenskih zajednica”. Mislim da nasi sportasi, umjetnici, prije svega filmski radnici rade odlican posao….
ali jednostavno, mozda je kukavicluk, ali je sigurno sebicluk, ja sam donio tu odluku.
i tacno je da sunce tudjeg neba ne grije, ali aleksa santic to napisa na pocetku 20 st….ne Desanka koliko ja znam…
Hvala na ispravci, malo me i sramota što sam pogrešio…
Svestan sam slike koju “oni” imaju o nama, ali ta slika je obojena izveštajima CNN-a i BBC-ja po nalogu onih kojima je to bilo u interesu. Nemoj nikad da se stidiš ko si i odakle si! Visoko digni glavu, a ko to ne ume da ceni, veruj mi, nije vredan tvoje pažnje! Mrzeti nekog drugog – to je loše, a voleti svoju zemlju – nije.
U pravu si Nenade najvise u tome sto vecina ljudi koja je otisla nema hrabrosti da sama sebi prizna mnogo stvari, a to se posle svode na sizofrenu kuknjavu sto na inostranstvo, a sto na zemlju porekla. Ta pojava je dobro opisana pod pojmom “kulturni sok”. Nazalost, dobar deo ljudi posle mnogo vremena provedenog kukanjem u inostranstvu, zapravo shvati da vise ni u svojoj zemlji ne pripadaju (to mu dodje krajnji stepen kulturnog soka, tzv. obrnuti kulturni sok). Medjutim, oni koji cute i o kojima se ne cuje su oni koji su otisli, uklopili se i postavili svoj zivot tamo gde im odgovara. Tih je veoma malo, a nas sto kukamo je mnogo i svako od nas trazi neki licni razlog i objasnjenje kako da se izbori sa situacijom i zivotom. Moj slucaj je slican A iz Belgije, jer sam se i ja u svojoj zemlji osecao kao stranac i pre nego sto sam otisao.
Ja sam oduvek smatrao da onaj ko pokusava mene da ubedi u svoj licni stav o prednostima zivota u zemlji ili van nje zapravo pokusava da ubedi sebe. Prednosti jednog ili drugog su ocigledne, ali je pitanje pojedinca staje njemu licno bitnije i vaznije, a te stvari su razlicite koliko i ljudi medjusobno.
Sto se tice vlasti, mislim da je poenta upravo u tome sto si rekao da na glasanje nece izaci ni 40% – kada Balkanci budu naucili da se zivot ne menja glasanjem i pasivnoscu vec aktivnom politickom i ekonomskom borbom, onda ce se mozda nesto i promeniti.
Da ne duzim. Sa par gastarbajtera o svim ovim temama pisem na blogu. Neki od nas su se vratili, neki su ostali, a neki produzili dalje, tako da imamo prica i stavova za svaciji ukus.
Uh, eto, ja se pokajah što nisam otišla pre 10 godina, sve misleći da mora nekad i taj trud da se iplati ovde. I eto, sad skupljam pare za kartu u jednom pravcu, negde, bilo gde, gde me prime, šta god da radim, samo da mogu da živim od svog rada. (Nude mi office work u nekom hotelu u nekoj ne tako dalekoj zemlji, za platu od koje mogu da platim skroman stan, račune i klopu. A i ne treba mi više. Bar ću biti u tropima, na moru.)
Pozdrav od diplomiranog nečeg, magistra nečeg sličnog, neplaćenog i uniženog radnika s platom koja ne doseže ni republički prosek.
Srećno i pažljivo s ponudama poslova u toj dalekoj zemlji, mada sam sigurna da već sve znate!
Hvala
Ne srljam, ne bežim glavom bez obzira, ja samo odlazim, smireno i svesna onoga što ostavljam i onoga čemu težim.
Ako te niko nije hteo pre Pariza i master diplome, nece te ocigledno ni sad, ne zato sto ti nisi dovoljno dobra ili dovoljno pametna (verujem da si i jedno i drugo) vec zato sto ti u ovoj zemlji NIKOGA ne zanimas.
Naravno da je bolje da nemas pojma o zivotu i da ne koristis mozak jer si onda idealna poslusna vojska koja nikad ne pita ZASTO, pa samim tim radi ono sto joj se kaze. To su deca koja su uskocila u fotelje.
Nigde nije dobro, samo je bitno da tamo gde odlucis da budes nadjes malo vise dobrih stvari nego losih. Ali, sve se na kraju svede na pare. Tako da ces verovatno ostati tamo gde ces najvise zaradjivati.
“Make love, not war. Screw it, just make money” pisalo je na jednom bilbordu u Njujorku. Istina, ne?
Zelim ti srecu u daljem zivotu, zaslusluzila si.
Hvala na podršci. Nisam sklona da se vodim samo parama, pristojan život i poštovanje su mi prilično dovoljni.
Na kraju, ne treba ovo da bude priča o meni niti o samoj činjenici emigracije ili odlaska. Važnije je da država vodi pogrešnu politiku prema čitavoj jednoj generaciji, na to sam želela da ukažem.
pozdrav
Divno!
Još jedna fenomenalna osoba, ovog puta moje generacije sa sve istim problemima, koja me je dovoljno ohrabrila da idem iz ovog gulaga.
HVALA što si podelila ovu priču sa nama!
p.s. Časovi iz francuskog jezika, gde je najbolje uzeti ih?
Hvala, Nikola, na lepim rečima!
Francuski – odlični su časovi u Francuskom kulturnom centru i pristupačniji nego privatni časovi, koji su naravno uvek najbolji i najbrži način za savlađivanje jezika.
Srećno!
Gusimo se svi, i ja sam generalno ljut na sebe sto sam dozvolio da mediokriteti koji su u medjuvremenu avanzovali do stranackih poslusnika sad takoreci ubiraju kajmak svog nerada i nesposobnosti, a moji prijatelji koji su nadprosecno inteligentni i obrazovani svoju srecu grade negde drugde. Podjednako smo krivi i mi i tzv drzavni i drustveni establisment sto smo dozvolili takvim ljudima da imaju prolaz…. Ipak, imajuci iskustva zivota na “zapadu” reci cu da su im problemi u sustini isti, malo drugaciji mozda od nasih ( u zavisnosti od perspektive posmatranja i drustveno-politickih okolnosti), i jedina razlika u njihovu korist je sto drustvena, politicka i ekonomska infrastruktura jednostavno funkcionisu, jer oni zele da imaju kakav-takav sistem, ali koji funkcionise… mi jednostavno kao drustvo to ne zelimo. Mi bismo da imamo “evropske” autoputeve i kola, a da vozimo poput bahatih retardiranih idiota, jer nam se moze i da policajcu tutnemo 10e ili jos bolje da ga napusimo sto nas je zaustavio u prekrsaju:)))) zelimo da imamo “evropske” plate, a da radimo 5-6 sati dnevno, po mogucstvu u drzavnoj administraciji, od toga sat vremena pauze… Veliki smo magovi u podrivanju sopstvenog drustva i sistema koji gradimo, glasamo itd.
Druga stvar je sto svi koji su otisli su prihvatili sistem u koji su dosli i postuju ga, u prevodu prvo procitaju uputstvo za upotrebu pa tek onda krenu da koriste nesto i postuju pravila igre, a ovde nisam siguran kako bi se ponasali – ne zelim da ulazim u raspravu zasto je to tako (uzrok-posledica) ali je jednostavno tako i to treba menjati, a ta promena pocinje od individue, a ne od gomile ili od drzave.
Ljudi su odlazili i 80tih godina, u vreme naseg tzv srecnog detinjstva, ljudi su odlazili i 70tih godina, 60tih godina, tako su isto ljudi odlazili iz Srbije i 90tih i 2000tih, a odlazice i naredne decenije (mozda i ja budem medju njima, zavisi od okolnosti, da ne kazem poslovnih ponuda).
Nije drzava kriva, drustvo je krivo jer je za sebe stvorilo drzavu koja je nesposobna da svojim gradjanima ponudi mnostvo opcija za licni razvoj ( a time i razvoj drustva).
Pocnimo da menjamo sebe, pa cemo time menjati i drustvo i drzavu u kojoj zivimo i mozda ce tada ta drzava biti dobro mesto za zivot i nasi prijatelji nece imati potrebu da odlaze odavde.
Nije ovo tekst o emigraciji, o odlasku ili dolasku. Imam utisak iz nekih komentara da je pogrešno shvaćen u tom smislu. Poenta je upravo u državnoj politici, a lepo ukazujete da državu formira društvo. To je taj društveni ugovor , Ruso je lepo sve objasnio.
radi se o stvaranju sansi i opcija, zar ne, koje su u nasem slucaju u Srbiji izostale za dobar deo nase generacije…, a posledica toga je emigracija.
drustveni ugovor je dobar izraz. Mi ga nismo sklopili kako treba, nazalost. Ne osudjujem nikoga ni ko je otisao, ni ko nije, niti one koje su se vratili, svako ima svoje razloge, pre svega licne, ne mislim da nam je drustveno uredjenje i sistem dobar, naprotiv, mislim da je u svojim temeljima truo i los, ali kazem da smo i mi ucestvovali u truljenju, pogresnim cinjenjem ili necinjenjem uopste.
Promena je potrebna, a po meni, prevashodno individualna.
P.S. Covek treba da zivi tamo gde mu prija i gde moze da se ostvari. Nekome je to Srbija, a nekome neki drugi deo nase planete.
Fin clanak. Nasao sam se na mnogo mesta u tekstu, a to je verovatno jer sam uradio isto sta i ti pre 7 godina
Hvala!
Ја изгледа да сам један од ретких који је отишао да се школује у иностранству (Америци) провео тамо 3 године и вратио се у своју земљу тотално разочаран са оним што сам видео. Ниво расизма који ми нисмо ни у стању да замислимо, верска неслагања која су отишла толико далеко да људи одређене вероисповести живе у одређеним државама, а све замаскирано неким наводним просперитетом и ловом. Нисам се вратио како бих живео као краљ на конто дипломе коју поседујем, нити да уђем у неку назови странку, него као што каже Ненад да будем са својима, породицом и пријатељима без којих не могу нити желим да живим.
После три године дошао сам до неког закључка, који можда звучи националистички или пак можда расистички али ми стварно у оним битним животним стварима смо много испред остатка света. Био сам у Паризу прошао сам њихов гето и видео како живи већина и Земун (павиљони) је за њих луксуз, у централној Америци сам гледао како Афро американци и домаћи иду на засебне матуре, тобоже да се не мешају. Америка или Западна Европа није само једна четврт неке светске метрополе него принцип и начин живљења а на жалост то је чиста фарса коју ћете ви пре или касније уочити.
Принципи породице, пријатељства или кумства нигде нема у том свету, тамо си сам изолован само једна мала јединка у систему, а ви се запитајте зашто. Како бих контрола над вама била лакша, тај лажни просперитет им се сада одбија у главу јер је то све што гледате вештачко стање, ово се односи на привреду, економски просперитет па на даље. Ево погледајте мало боље сви који су коментарисали овај чланак су академски грађани, начитани људи а пак нико не пише ћирилицом по мени је то срамотно, чисто сумљам да има нешто пуно верника међу вама. Што мени говори да сте се сви много више асимилирали него што себи желите да признате. Од вас се нико неће вратити у Србију или земљу којом зовете домом, породице видите 2 пута годишње и као срећни сте (да ли сте?) и све то за 2000е колика су вам месечна примања. Мислим да вас је капиталистичка реторика обухватила тотално, није све у парама ако вам је душа празна.
Ја свима вама желим пуно среће и животу да остварите своје животне циљеве, али никада немојте да заборативе одакле сте, јер тиме вређате себе и ваше предке.
Будите поносини на своју прошлост, не губите наду у будућности јер сте онда побеђени.
Sedi jedan!
Na srpskom se kaže ”sumnjam”.
На српском се каже ”сумњам”.
Писменост је много више од познавања писма, а наше огромно богатство је што паралелно баратамо и ћирилицом и латиницом.
Religiozna pripradnost je potpuno intimna stvar i takođe je deo lepog vaspitanja da se takva pitanja ne postavljaju, jer podrazumevaju postojanje određenih predrasuda na temu.
A svugde u svetu postoje isti ljudi kao ”mi”, koji vole svoje porodice, prijatelje, uživaju u druženju i brinu za druge. Bar je moje iskustvo takvo. Verovatno da zato što želim da vidim to u njima, to i dobijam.
Ja imam samo jedan život, nažalost, i jednu šansu da ga proživim onako kako ja želim. A od predaka sam dobila gene (dioptriju, proširene vene i migrenu; špicast nos, belu put i pege), i dedine i babine priče o traganju za srećom. I moji su se doselili iz nekih drugih krajeva u potrazi za srećom. I oni su je tad ovde našli. I meni preneli svest o tome da ništa ne pada s neba i da kad nešto ne valja, a ti onda menjaj.
Neko sreću nađe u precima, u tesnoj kohabitaciji s porodicom i prijateljima, neki u samoći.
Niko ne živi zauvek, pa ni ta porodica. Ja svoje roditelje obožavam, tata me je učio da ne smem nikad dozvoliti da nešto ne umem, da uvek pokušam, da nije strašno pogrešiti, da uvek treba probati, živ čovek je sposoban za sve. I da život nema pravila. Danas jesi, sutra nisi. I uvek je govorio da on neće živeti zauvek i da zato moram sama da pronađem svoju sreću, a mi možemo da se volimo i kad se ne gledamo svaki dan, svake nedelje.
Za mene je to porodica. Podrška, razumevanje, ljubav, a ne vezanost pupčanom vrpcom.
I da citiram mamine reči nakon što sam joj nedavno saopštila da uskoro odlazim (a da moju mamu pitate, pupčanu vrcu i ne treba nikad presecati): “Sine, to je strašno, katastrofa, meni će to užasno teško pasti, ne znam kako ću to preživeti, biće ti teško, biće nam svima teško, ali još će ti teže biti ako za deset godina, kada definitivno bude kasno, opet kažeš ‘zašto nisam otišla pre deset godina?’ i shvatiš da nisi otišla zbog nas, a mi tad u grobu i ne možemo više da ti pomažemo.”
Ne kažem ja da je moja sreća negde tamo, samo znam da ovaj život koji imam ovde nije život koji želim i koji zaslužujem svojim radom i trudom.
neverovatno koliko se prepoznajem u svemu ovome.pogotovo u tvom odgovoru, recima roditelja.
koji su spremni sve da urade, da spasu svoju decu, a onda nailaze na totalno sikaniranje svoje okoline da nisu svesni. a da ne pricam da je to kao nasa “intelektualna elita”. no taj pojam i nije toliko bitan.
ja ne ocekujem da ce mi biti lako gore…ne idem zato iz srbije. ocekujem puno punoooo mukotrpnog rada ali s razlogom, minimalno postovanje nadredjenog, normalne ljudske odnose. normalan zivot, a ne rad za kikiriki.
Ma ti si lud,priznajem da bih uvredio sebe ako bih ostao u Srbiji i od mene napravio kreaciju necega sto neznam sta je,ali znam da nije covek.Batali veru drugar,to ako nisam vernik(a nisam)ne znaci da si bolji pametnij lepsi a nikako ne jaci od mene.Ja za neki mesec idem(USA)a mislim da kad citas ovo i tebi je pomalo krivo,jer znas podsvesno da cu lepse ziveti od tebe ovde,pa bi hteo sve ovde da nas vratis da trunemo sa tobom.Ali nista od toga,bio sam ja i tamo i ovde dosta dugo(zivotnu diplomu imam)a na zapadu su je akreditovali!
Pingback: Život u inostranstvu: čekajući nostalgiju « Gastarbajter
1000 ljudi, 1000 ćudi. Ono što je ovde neosporno je da su Srbiju efikasno ubili i da se sada leš polako hladi. I ja sam imao prilike da odem odavde pre 11 godina, nisam otišao i ne znam da li je to bila ispravna odluka ili ne. Ono što sigurno znam, da nam sa ovakvim stavom (ne)odgovornih prema budućoj intelektualnoj eliti, prema ekonomiji, prema svemu što jednu normalnu zemlju čini normalnom očekuje ne crna budućnost nego nestajanje. Ukoliko se nešto iz korena ne promeni. Ali sve manje i manje verujem u takvu mogućnost.
Prema tome, neka je sa srećom svima koji su otišli u potragu za boljim životom, nadam se da su ga i našli. A onima koji su ostali, stegnite zube i borite se za sebe. Ako ništa drugo ostaće vam pod stare dane bar ta satisfakcija da ste uradili onako kako ste hteli a ne kako su vas drugi primoravali uprkos svim okolnostima.
Aj uzdravlje.
Exactly.
Poz svima.
Zaista interesantan članak.
Možda je tema previše duboka da bi se mogla dovoljno brzo kuckati kroz ovaj blog…najbolje bi bilo organizovati neku konferenciju (recimo preko skypea) gdje bi svako mogao jasno reći svoje mišljenje… Ipak, da ne fantaziram…pokušaću ukratko reći svoje mišljenje na “zadatu” temu
Pošto pripadam istoj generaciji i aktivno sam proživio sve događaje 90ih, a uz to smo moja žena i ja živjeli bezmalo tri godine u USA, smatram da su moja zapažanja dovoljno kompetentna.
Prije svega, moj je stav da je revolucija koja se odigrala 2001. (prije ravno 10 godna?!?) zapravo “revolucija” samo na papiru. Smatram da je njen glavni i vjerovatno jedini uspjeh bilo skidanje nesrećnoga Slobe te da je “skelet” čitavog sistema u najvećoj mjeri “pregurao” i u novu, DEMOKRATSKU vladu. Na našu žalost, sam Sloba nije bio jedini problem nego je problem upravo u sistemu. Pošto sistem nije promijenjen, sr*nja se nastavljaju i evropski principi se sporo (pre-sporo ako mene pitate) primjenjuju. Mi definitivno nikako ne uspijevamo da raščistimo sa prošlošću…
Eee sada, imajući u vidu iznad navedeno, izvlači se zaključak da su svi koji su sve lične interese zapostavili u korist revolucije i revolucionarnih aktivnosti -obične budale. Jbga, ja sam bio član otpora i aktivno sam učestvovao u svim dešavanjima ali mi na pamet nije padalo da zbog toga zapostavljam školu niti docnije fax a naročito da gubim sopstvenu glavu pred pandurskim pendrekom. To je čista stvar prioriteta! Recimo, Čeda je jasno znao za šta je vojevao revoluciju: za džipove i limuzine, za nadrkane stanove, lično obezbjeđenje, druženje sa zemuncima i ko zna šta još…sve je to jasno kao dan.
Suština naše realnosti leži u jasnom sagledavanju činjenica: kod nas se stvari vječito odvijaju sporo, nastupila je “SEKA” (čitati: “Svjetska Ekonomska Kriza”) što nas je dodatno usporilo, Narko Karteli su milijardama dolara i OJROVA nepovratno izlobirali nezavisnost Kosova sa kojom se mi nikako ne mirimo (iako je to po mom mišljenju već gotova stvar), Evropa nas sa tim gorućim problemom jednostavno neće primiti… navedene stvari treba prihvatiti bez ustezanja i bez uljepšavanja!…A kada se realnost prihvati, shvata se da je Srbija u ovom trenutku u poređenju ne samo sa zapadnim zemljama nego u dobroj mjeri i sa istočnim u jako-jaaaaako bjednom stanju. Dok raja gleda serije i budalaštine i preživljava sa €350, guzonje razbijaju Audije i Mercedese, političari kradu na sve strane, Dušan Jajatović povećava cijenu gasa kao da je njegov (dok bi istovremeno iz oka ukrao)…sve to je sušta realnost!
Zaključak je sljedeći: ako si kojom prilikom uspio da se snađeš u svim mahinacijama našeg krhkog sistema pa zarađuješ dovoljno i za sebe i za porodicu i istovremeno si dovoljno COOLer pa te ne pogađa nemaština i socijala kompletnog okruženja, TI OSTANI! Ukoliko naprotiv želiš nešto više od života, ali i situaciju gdje ćeš morati u najvećoj mjeri izgubiti svoj identitet i asimilovati se sa TUĐINOM, plašim se da ti nema druge nego da digneš sidro….moram priznati da smo moja žena i ja već neko vrijeme ponovo krenuli vagati. Iako smo se prije dvije godine vratili iz USA kako bi otadžbini podarili neku novu šansu, aduti za ostanak su pri kraju….
Veliki poz
P.S.Naše dogodovštine iz usa možete pratiti ovdje:http://zoranr.blogspot.com/
Držim da je interesantno…
Hvala, Zorane. Rado ću čitati vaš blog. Mislim da ste ukazali na jednu dosta važnu stvar: nije poenta ni samo zaraditi za sebe i porodicu, teško meni može da bude dobro ako nikome oko mene nije. I naravno, na kraju je sve pitanje ličnog izbora.
Upravo tako…zaista je užasavajuće konstantno gledanje snuždenih lica i slušanje tužnih priča. Znam da je dosta ljudi jednostavno imuno na to ili je pak u takvoj situaciji ali mi je u USA uvijek prijalo to što su ljudi bar na oko raspoloženiji. Može to biti i poslovični “neiskreni” osmjeh ali mi je to uvjek više odgovaralo od tužnog pogleda…ali kao što sam iznad i rekao, to je jednostavno ovdašnja realnost i čovjek se na nju mora navići kako zna i umije…ili pak tražiti sreću na drugim horizontima
Obišli smo USA bukvalno uzduž i poprijeko i tekstovi će tek postajati interesantniji…već sam naglasio da mi je tvoj tekst jako zanimljiv.
Hvala ti za pohval za blog…ovo je tek početak priče
Toliko.
Uživaj tamo negdje na “Rue de Rivoli” i za nas…daće Bog da i mi to vidimo
Pooooz
hvala na tekstu, kao da sam procitala nesto sto bih ja napisala..ista generacija, situacija, destinacija..pozzz iz FR
O Anna, hvala tebi. Pozdrav iz Pariza
Дивно написан текст, заиста. Али то што је садржај тужан није ауторова кривица, напротив. И зато ме чуди да неки ово претварају у препуцавања с темом “да ли је боље напољу ил’ кући”, “ко се продао, издао претке” и слично.
тема је јако јасна, а то је погрешан однос државе према нашој (заједничкој) будућности. Нико не говори да се овде не рађају јако талентовани људи, а поготово да по томе заостајемо за “развијеним” светом, али тај таленат лако може да пропадне, ако није подржан.
Сви смо поносни на Николу Теслу, генија, који своју генијалност није могао да испољи у Србији или Хрватској, а није отишао због новца него због виших циљева. Сви знамо којих.
У Србији је данас само 7 % високообразованих људи, и дефинитивно нема посла за све њих. Не причам напамет, многи које ја познајем су завршили петогодишње студије и сад продају кирби, баве се плетењем, раде у фаст фудовима или као промотери по самоуслугама, очитавају струју, конобаришу… Да, нису сви они будуће Тесле, али неко ваљда јесте, мајку му. Међу њима мора бити неко вредан те подршке, од стране државе и друштва. А да не причамо да у богатом и “напредном” свету преко 25% људи има диплому Универзитета. Не треба вам времеплов да бисте видели будућност…
И потпуно могу да разумем да неко “подвлачи црту” са 30 година, јер за ту борбу за бољи живот, која је најсличнија рушењу бетонског зида јајима, како рече Мураками, мораш имати стравичну енергију и вољу, а то се пре или касније потроши, мислим баш тамо негде око тридесете…
А слика никад није баш црно-бела, више је некако сива, зато је тешко осуђивати друге чак и кад их добро познајеш, а комоли на основу неког текста.
Додао бих само неке бројке
-спољнотрговински дефицит Србије је око 5 милијарди долара сваке године и расте (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/ekonomija/glas-javnosti-30-07-2011/raste-spoljnotrgovinski-deficit-srbije)
-дознаке од стране дијаспоре на основу процене Светске Банке износе око 3.6 милијарди мада је регистровано од стране НБС неких 2 милијарде и то опада (http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/87660/Gastarbajteri-rezu–doznake-za-pola-milijarde-dolara)
Из овога се лако може закључити да ми трошимо више него што зарадимо, а да нам ту разлику надокнађује дијаспора. И онда неко каже како су људи у дијаспори себични и да су тамо отишли само због пара. Да нам није њих ми би сад били Бангладеш по стандарду… Држали су нас у животу задњих 20 година, сад је ред да се погледамо у очи и да дамо све од себе да исправимо ствари у нашем друштву. Сви знамо и шта не ваља и како треба да буде, али се још увек препиремо одакле да кренемо. Е, па за почетак, свако од себе! Јер државу чине људи…
Hvala, Vlado, na recepciji i razumevanju. Apsolutno je prvenstvena namera, kao što se u tekstu i kažem, osvrt na politiku države prema jednoj generaciji. Uz vrlo konkretan primer instituticionalnog mesta gde se stvari ne rešavaju kako treba.
Pročitah juče i milion funkcionalno nepismenih, a zatim i udeo stare populacije u ukupnoj. Sve se to oslikava.
I slažem se. korak po korak a najpre od sebe.
Evo neke moje perspektive – post je inspirisan tvojim, ali nemoj ga shvatiti kao kritiku tvojih stavova ili iskustava, nego kao moj lični doživljaj čitave situacije.
Veliki pozdrav iz Beograda
http://amorfatibg.wordpress.com/
Počastvovana sam da sam inspirisala post
A kritika je uvek dobrodošla, dokle god nije neargumentovana i fokusirana na karakterne osobine autora-ke, 
Sve su to na kraju intimne, lične priče i svi imamo svoje mišljenje, svoj stav.
Kratki osvrt na tvoj post – slažem se da je suštinski izvor sreće u nama samima. Ali isto tako sam neko ko i dalje veruje da je društvo zajednica svih nas, te svi snosimo odgovornost za zajedničku dobrobit, samim tim i ako nešto ne valja – da kritikujemo, pokušamo da promenimo, ali svakako ne da ćutimo samo zato što je na kraju dana sreća u nama samima. Isto tako se slažem da kritika ne sme biti jedino šta radimo, niti da treba ogresti u gorčini i nezadovoljstvu. Tako da… tu smo negde.
veliki pozdrav iz Pariza
Super!
Dobar text, mada moram priznati da mi se vise svidjao dok nisam poceo da citam komentare. A, mislim da imam takav utisak zato sto sam kroz komentare zapravo shvatio da, nazalost, kod ovakvih prica ocigledno najcesce postoje samo dve krajnosti.
Jedna krajnost su ovi koji te napadaju zbog toga sto “si se prodala” i to je ocekivano (nadam se samo da si vec oguglala na te gluposti pa te ni ne iznerviraju previse..:)).
Drugoj krajnosti sam blizi, mada me razocarava sto se tu sve svodi na istu pricu i isto glediste..Jer, koliko god mi uvek bilo zanimljivo da citam ovakve iskrene zivotne price i iskustva, razocara me sto se sve uvek svede na istu pljuvacinu. I to mi naravno ne smeta zbog toga sto se napada Srbija, vec prosto mislim da je nekonstruktivno… Kao sto svako moze da pljuje Amerikance, Hrvate ili Turke, tako je i vrlo jednostavno kukati nad situacijom u Srbiji.
Zato mi je ovaj text sa bloga iz prethodnog komentara lepo osvezenje.
Hvala na komentaru. Naravno, svi imamo pravo na svoje mišljenje, priče o prodaji ne primećujem
Mislim da je na nekim nivoima tekst pogrešno protumačen, da ne kažem, nije dovoljno pažljivo i s razumevanjem pročitan. Tekst najpre kritikuje vrlo konkretnu situaciju – nepostojanje institucionalnog rešenja za stipendiranje talentovanih ljudi, i sam tekst upravo daje osvrt na tri konkretna kriterijuma konkretnog Fonda konkretnog Ministarstva. Znači konkretan predlog već na neki način šta i kako može da se poboljša. Čak i satirični uvod daje neku viziju kako bi možda čitav taj odnos mogao da se unapredi. Znači mislim da je pogrešno shvatiti tekst samo kao destruktivnu “pljuvačinu”.
Dalje, tekst upravo govori o ljudima koji nisu samo sedeli i kritikovali već dugo pokušavali nešto da promene. Mislim da to treba uzeti u obzir, a prva sam protiv kritike radi kritike. Uostalom, mogla sam i u kafani i u sebi da kritikujem šta većina radi, ali sam bila spremnija da napišem tekst u nadi da će nešto dalje pokrenuti. Bar nečije misli. Eto zasad sam pokrenula još jedan tekst , malo li je?
I last, kao što rekoh gore, naravno da je sreća u nama samima i da nam nije niko odgovoran za lično zadovoljstvo. Ali u tekstu se ne govori o intimnoj sreći niti je to poenta. Mislim da je vrlo defetistički prihvatiti svet takav kakav jeste, uglavnom nepravedan, i reći ja sam srećan-srećna sa svoje ovo malo. To je već pitanje izbora, moj izbor je ipak da reagujem tj društveni aktivizam na različite načine. To što sam ja srećna, ne znači da su i drugi a još manje znači da nemam prava da utičem da društvo u najboljim namerama za dobrobit svih. Da ne govorim da imam pravo da zahtevam ponešto od države u kojoj živim – građanska participacija i demokratija zahtevaju aktivno učešće građana. Niko ne zahteva od svih, ali ima nas kojima je to bitno i želimo da učestvujemo. Ali to su već i ideološka pitanja, bolje da ne zalazimo.
I na kraju dana, deliberacija je upravo ono šta je najpotrebnije u svakoj demokratiji – javni dijalog o društveno važnim pitanjima. Ovo je već neki mali korak.
Eto razmišljanja na razne komentare ovih dana.
hvala i pozdrav
Milice, niko ne priča o sreći i ličnom zadovoljstvu, to je malo površno tumačenje suštine mog teksta. Niti bilo ko navija za defetistički stav – daleko od toga. Ne bih ja ni podržavala odlazak onih koji žele da odu da mislim da se treba prepustiti situaciji i prihvatiti ovaj “uglavnom nepravedan” svet. Samo mislim da je preveliki akcenat na tome da li otići ili ostati, dok nedovoljno radimo na sebi. Uvek je to misao koja nedostaje u svim tekstovima ovog tipa. Drugim rečima, ostajanje ne podrazumeva mirenje sa postojećim okolnostima, niti implicira da je meni stalo isključivo do mene, dok ravnodušno gledam ljude kako pate. Isto tako, ni odlazak ne podrazumeva bolji život.
Što se tiče kritike, ja nisam ni mislila da si kritikovala čisto radi kritike. U tekstu se svakako vidi da si ti Srbiji dala najbolje od sebe, odnosno da nisi bila pasivni posmatrač i kafanski kritičar. Moja misao, koju sam iznela na početku teksta, se odnosi upravo na osobe kao što si ti, a koje su retke – nije rešenje ni dati sebe državi i boriti se protiv vetrenjača kroz insistiranje na građansku participaciju. Rešenje po meni je istovremeno očuvati sebe, gajiti svoje potencijale i interesovanja, a dati sve od sebe koliko je to u datim okolnostima moguće (i koliko ti je uopšte dozvoljeno u postojećim okolnostima). Ukoliko nije, postoje uvek druge opcije; forsiranje bilo čega, uključujući nekih ideoloških principa i gledišta retko kad urodi plodom.
Inače, poštujem način koji si izabrala da izneseš svoje mišljenje, ali ne treba potcenjivati ni moc diskusije i kritike (pa čak i u kafanama) jer ponekad i one mogu biti konstruktivne. Kao što je uostalom i pisana reč vrlo često nekonstruktivna i neinspirativna (sto se ne odnosi na tvoj tekst, naravno).
Eto. poz
Hej Alex, nešto ne mogu dole da ti odgovorim: samo kratko. Ovaj moj komentar gore se odnosi na sve komentare koje sam dobijala na tekst, sa raznih strana a ne samo na tvoju reakciju. Sori ako nije bilo dovoljno jasno, prosto je neki zbir misli na sve glasove koji su se javili u poslednjih par dana.
pozdrav
Ja bih ovde odgovorio kako na članak tako i na polemike u komentarima sa par postova:
- o “hejterima” koji pljuju nas u inostranstvu, kao oni “hejteri” u inostranstvu što pljuju one što su ostali:
http://blog.udarnik.net/2010/01/11/hejteri-u-domovini-i-u-inostranstvu/
- hladnom tušu za nove emigrante i zašto svi koji smo napolju toliko kukamo, a ne vraćamo se:
http://blog.udarnik.net/2009/08/08/kulturni-sok/
http://blog.udarnik.net/2009/09/10/iskustva-iz-emigracije-ostati-vratiti-se-ili-produziti-dalje-prvi-deo/
http://blog.udarnik.net/2009/09/13/iskustva-iz-emigracije-ostati-vratiti-se-ili-produziti-dalje-drugi-deo/
Nadam se da će pomoći da se malo bolje razume situacija.
Meni stvarno tessko pada shvatanje da – od Sablje na ovamo – ne stvaramo nove drusstveno-politiccke vrednosti. Kohabitaciono pomirenje stranacckih elita toliko je sveprozzimajuche negativno, da ja sebe nisam mogao (niti mogu sada) naterati na minimum optimizma za sledechih 5-10 god. A treba mi taj osechaj da radim i uccestvujem u neccemu ssirem, a pozitivnom.
Nakon samo 2 godine od odlaska iz Beograda, uz sve frustracije i nostalgiju i generalnu usranost sveta, ipak polako sticcem taj osechaj u zemlji u kojoj sada zzivim.
Ssto se odnosa prema domaji ticce, bass me prossetalo u ove 2 godine. Bilo mi je uzzasno tessko, polu-depresija i sve. Ali, valjda je prosslo dovoljno vremena, pa sad vidim Bg/Srbiju kao bivssu devojku iz prve duge veze. Volim je i dalje, osecham potrebu da odrzzavam kontakt, stalo mi je da joj je dobro, prosto je deo mene. Ali, vidim je i mnogo realnije, sleglo mi se shvatanje tih tessko-premostivih razlika koje su dovele do raskida. Mozzda bi i mogli da ponovo budemo zajedno, ali samo uz toliko promena na obe strane da to trenutno deluje toliko nerealno da prestaje da bude faktor. Tako nekako…
Hvala na blogu, pozdrav.
Lepo rečeno. Hvala na komentaru.
Procitao sam tekst i sa vecinom se slazem,
takodje slazem se i sa konstatacijom da se treba boriti dok god mozes. Ja sam sa 27 (pre godinu dana) osetio ne da nemam snage da se borim vec da je uzaludno to raditi u Srbiji. Osetio sam da kao neko ko je imao prosek 9.56 na petogodisnjim studijama ne mogu da nadjem svoje mesto pod suncem u Srbiji. Sada ga trazim u Nemackoj, i ja i zena smo otisli.
Ona je nasla posao za koji niko u Srbiji sa mojih studija nije ni cuo i posle godinu dana je dobila unapredjenje i platu od koje oboje mozemo da zivimo i ostavimo 2000 eura sa strane svaki mesec. Meni se takodje smesi posao i polako ucim jezik. Sve i da pocnem od nule opet , uradicu i neci stati, makar se doskolovavao i kretao sa obicnim poslovima. Spremam sam da se borim u drustvu u kojem to ima smisla. Mozda sam ja za vas koji ne volite emigrante izdajnik ali i vi ste svi za mene. Ja sam volontirao, bio clan stranaka , gledao da zaustavljam korupciju i uvek sam bio u manjini. Moji roditelji su gubitnici tranzicije koji su izgubili stan jer su morali da vrate dugove.Ja hocu zivot! Hocu da imam novac i uspem. Nije vrlina biti jadan i siromasan, tako glupani razmisljaju , zato je tako jadno u Srbiji. Svi hoce sve i odmah , bez rada i bez postovanjaistinskih vrednosti. Vi ste na to pristali, ja nisam, zato sam emigrirao.
12. marta sam znao da idem iz Srbije, gledao sam samo da pokupim diplomu pa onda neka mi je bog u pomoci. Ozenio sam najlepsu zenu na svetu i zajedno smo otisli u bolje sutra. Nije mi zao ni jednog jedinog trena, opet bih to uradio.
Pozdrav svim emigrantima i zapamtite , pametan covek gradi svoj zivot, glupom okolnosti diktiraju zivot!!!
Morao sam hitno da prekinem , samo da kazem jos nesto sto mislim.
Slazem se u potpunosti da je drzava lenja da vrati ljude koji bi se vratili. To je moguce , samo nema politicke volje. Tu postoji i strah da bi “Srbi iz inostranstva” preuzeli poslove Srbima ” iz Srbije” i slicne predrasude.Vecina naroda nekako postaju ambasadori svojih zemalja kada negde odu, ja bih iskreno voleo da Srbi koji su emigrirali mogu da se hvale svojom zemljom a ne da je brane u svakom razgovoru.
Od kada je sveta i veka ljudi su se selili. Nekada iz potpuno racionalnih razloga kao posao, politicki azil, ljubav, brak, nasledstva a nekada iz manje ili vise na prvi pogled racionalnih.
Ono sto mi se ne svidja je kada neko pokusava da me ubedi sta je za mene sreca. Kada pokusava da mi objasni kako cu ja biti srecan ili necu.Svako gradi sam svoju srecu tamo gde misli da moze, ako moze. Ne zelim da mi niko namece sta je sreca. Za nekoga je mozda sedenje sa prijateljima u kaficu, za drugog je citanje knjige.
Svako treba da odluci sta mu je smisao zivota i da radi na tome.Najlakse je govoriti drugima da “pogresno zive”. Zato sam i istakao kako je rec “izdajnik” potpuno besmislena u bilo kakvim pricama oko emigracije ili zivota u Srbiji jer je zivot suvise komplikovan da bi ga tako jedna smesna rec, primenjena u kontekstu borbe za bolju buducnost, bila upotrebljena.
Ako smatras da sistem (drzava) ne stoji iza tebe i da te ne podrzava , onda ili otidji pa se izbori ili ostani pa kukaj.Gradi svoj zivot.
Meni je kao nekome kome roditelji nisu mogli ostaviti nista materijalno bilo vazno da nadjem nacin da steknem nesto. Zao mi je ako se nekome to cini povrsno ali ja ne mogu da budem srecan dok oskudevam u svemu.U Srbiji to nikako nisam mogao. Takodje volim da upoznajem nove jezike i kulture, sto da ne. Srbiju mi niko ne moze oteti iz misli, niti je ja manje volim! Dodao bih cak da je volim mnogo iskrenije nego oni koji se busaju u grudi kako bi dali sve za nju.
Znate sta sam jos primetio kada sam ziveo u Srbiji? Ziveo sam na internetu! Nisam mogao da pricam sa ljudima jer odmah krenu mracne teme i zaljenje , defetizam, negativizam, potpuno odsustvo akcije.
Da li mi je sada bolje? I jeste i nije, ali ja odabiram da JESTE. Zasto bi to ikome sem meni i mojoj porodici bilo vazno? Vi jedino mozete ziveti kao jedinka, ne kroz druge i za druge.
Ja mislim da smo svi mi donekle slepi za to sta nas motivise zato ne treba lako suditi.
Pozdrav svima i zao mi je ako sam doprineo da se ova tema svede na “emigracija protiv Srbije.”
Cao!
OK. Napisala si clanak, i sta sada?
Znas koliko ima istih? Je l’ ovo neki trend?
Ne znam da li mi je vise muka od originalnog clanka ili komentara “podrske”.
Ako ti je muka a ti se idi muchi,ne chitaj ovo,prepusti nama da malo podelimo svoje sudbine i medjusobno se razumemo.Uostalom ovo verovatno nije mesto gde bi ubedjivali ljude poput tebe u nesto,samo mesto gde mi istomisljenici mozemo podeliti neka svoja iskustva.A to neznam dal mi vise muka od ovog il onog,ako je to pitanje na pogresnom mestu ga postavljas,msm wtf,trazis odgovore ili sta vec!
Svaka cast na ovom tekstu, a i pozitivnim komentarima.
Elem, mozda ovo nema veze sa temom ali hocu da napisem pa ko cita meni super ali samo ukratko.
Lako je govoriti i osudjivati narod da je ”izdajnik”. Mogli smo mi i jos 20god. da ostanemo u Srbiji ali za koga? Da se bogati jos vise bogate, a siromasni ne dobijaju tesko zaradjenu platu??
Izbegao sam sa Kosmeta jos 2004god. dosta teskog sam proziveo i nije samo bombardovanje vec i posle njega. Skola mi nije bila jaca strana posto sam od 5 razreda osnovne isao pod satorima kad ima-kad nema nastava zbog opasnosti itd.
I tako smo odlucili da se iselimo da postanemo ”izdajnici” kako neki kazu i u tome smo uspeli. Dosli smo u zemlju u kojoj nismo imali nista, a sada imamo sve. Sa skolom sam nastavio i zavrsio. Uspeo da se zaposlim ne u struci ali opet zaradjujem 3x bolje nego svi moji vrsnjaci sa zavrsenom skolom u nasoj Srbiji. Da sam ostao tamo opet bi bio niko i nista i radio na skeli od jutra do sutra za 10 evrica. Srbija mi od rodjenja nije pruzila nista al eto opet imaju prava da mi kazu da sam izdajnik.
Volim ovu zemlju gde jesam i ne verujem da cu se ikada vratiti u Srbiji za stalno. Leto, zima ok, cisto da potrosim ove evropske evrice na nesposobnjakovice koji tamo nista drugo ne znaju no da kukaju kako je tesko, kako se nema para i koji lencare po ceo dan i cekaju milostinju s neba.
Ako je nekom vazno, za ovih 8god. koliko sam ovde, imam mali stan na kredit sa suprugom ali i to cu jos malo isplatiti.
Imamo totalno opremljenu kucu u Srbiji, dva auta ovde i jedan dole u garazi. Nama super, a ako mi bas toliko prigusti da vidim Srbiju, avionom 2-3 sata i eto me dole.
Toliko od mene i pozdrav!